Elektronska Harmonika

ELEKTRONSKA HARMONIKA

Razvoj elektronskih muzičkih instrumenata počeo je 1928. godine kada su pronadjeni Martenoovi talasi. Četrdesetih godina prošlog veka pojavili su se složeniji instrumenti na bazi zvučne sinteze. Daljim razvojem elektronike i modernih elektronskih muzičkih instrumenata, šezdesetih godina prošlog veka razvijena je i elektronska harmonika. U internacionalnoj muzičkoj terminologiji ona se naziva MIDI harmonika, po skraćenom nazivu na engleskom jeziku Music Instrument Digital Interface.

Elektronska harmonika je instrument kome je dodat elektronski generator zvuka, tako da se tonovi stvaraju elektronskim oscilacijama. Obično su to harmonike, koje imaju pored mogućnosti stvaranja elektronskim putem i klasični metod stvaranja tonova oscilacijama slobodnih jezičaka.

Kada su se pojavile, elektronske harmonike su odmah postale privlačne i za naše najpoznatije harmonikaše. Na njima su svirali Mija Krnjevac, Aca Stepić i mnogi drugi, ali su brzo odustali zbog velike težine i dimenzija elektronskih harmonika.

Aca Stepić i elektronska Dallape


Danas svi "izvorni" harmonikaši uglavnom sviraju na klasičnim harmonikama, dok je elektronska harmonika popularna kod izvodjača na elektronskim instrumentima, kao što su sintisajzeri ili elektronske orgulje. Elektronska harmonika pripada grupi elektronskih instrumenata, ali je primenjiv isti prstomet kao na klasičnim harmonikama dugmetarama ili klavirskim harmonikama.

Elektronske harmonike su opremljene kontrolerom sa centralnim procesorom koji omogućava stvaranje najčešće 128 različitih tonova na istom dugmetu ili dirci. Tu su još izlazno ulazni moduli i druge elektronske komponente, senzori, moduli napajanja, kablovi i konektori, koji elektronsku harmoniku svrstavaju u grupu modernih elektronskih sistema.



Izvor: Harmonika fascinantna priča

Bandoneon

U poslednje vreme u harmonikaskom svetu se sve vise pominje instrument pod imenom BANDONEON. Medjutim cini se da je u poslednjih nekoliko godina bandoneon usao i u svet ne samo harmonikaske muzike, jer se sve vise kombinuje sa drugim instrumentima i nalazi se u raznim muzickim sastavima. Medjutim ono sto se nije promenilo tokom razvoja i u poslednje vreme popularizacije ovo Argentinskog instrumenta jeste specifican zvuk koji on proizvodi i ARGENTINSKOG TANGA koji se ne moze zamisliti bez bandoneona.

Nije moguce pomenuti ime "Bandoneon" bez imena "Astor Piazzolla". Kompozitora i aranzera, tvorca novog tanga... Prosto, ne postoji ni jedan kompakt disk koji sadrzi "Tango" a ne poseduje bar jednu kompoziciju Astora Piazzolle. O delima i biografiji slavnog kralja argetinskog tanga mozete saznati ovde: Astor Piazzolla - biografija

Koreni ovog muzickog instrumenta su u Nemackoj. 1834 godine Carl Friedrich Uhlig, cuveni muzicar, predstavio je akordoeon novog tipa, Nemacku Koncertinu. Iz ovog instrumenta Heinrich Band, trgovac muzickim instrumentima, izveo je Bandoneon, nazvan po njemu nakon toga. Saksonija u Nemackoj je bila glavna lokacija gde su se koncertine i bandoneoni proizvodili. Najpoznatiji su bili proizvodjaci Chermnitz, Klingenthal i Carlsfeld. Pocetkom 1850 godine bandoneon je izasao iz Nemacke i usao u druge drzave. Imigranti su ga sa sobom odneli u novi svet u svojim koferima, I tako je ovaj Saksonski folklorni instrument i stigao do Argentine i Buenos Airesa. Zvuk bandoneona, kao tango zvuk, je negde oko 1900 godine rodjen u lukama i mornarskim klubovima u Buenos Airesu. Sa svojim posebnim zvukom, bandoneon postaje simbol tango muzike. Iako je bilo mnogo brilijantnih tango muzicara kao sto su Argentinski bandoneonisti Eduardo Arolas, Anibal Troilo, Pedro Laurenz, Pedro Maffia, Lepoldo Federico, Nestor Marconi, Juan Jose Mosalini, Dino Saluzzi i drugi, covek koji je bandoneon uveo u koncertne sale bio je Astor Piazzolla ( 1921 – 1992 ). Dobar deo svoje mladosti je posvetio Tango Argentinu, da bi se kasnije preko studija klasicne muzike sa Albertom Ginasterom i Nadjom Boulanger u Parizu opet vratio tangu. Iako `novi tango` Astora Piazzolle nije bio prihvacen od strane tangerosa u Buenos Airesu, ipak je vremenom dobijao na popularnsti, da bi danas Piazzolla bio svrstan medju najvece muzicare naseg doba. Zanimljivo je da ga neki taksisti u Argentini nisu hteli primiti u svoje automobile,dok su ga neki vozili gde god je zeleo bez nadoknade. Ipak, Astor Piazzolla je proslavio bandoneon, udahnuo novi zivot Tango Argentinu i ucinio ga vecnim kroz vise od 750 kompozicija, koncerata, opera, vise od 40 filmova, pozorisnih dela itd.

Srpska harmonika dugmetara

"Srpska harmonika dugmetara" poznata je pod tim nazivom u opštoj terminologiji harmonika, kao specijalni model harmonike koja se namenski proizvodi za Srbiju, Šumadiju, Bosnu i Republiku Srpsku.

Nekada se takva harmonika nazivala "jugoslovenskog tipa", ali je naziv "srpska harmonika dugmetara" adekvatniji, zbog toga što internacionalni naziv "hromatska harmonika" nije kod nas uobičajen, a naziv "harmonika sa dugmadima" nije precizan, jer sve vrste harmonika imaju dugmad. "Srpska harmonika dugmetara" je šestoredna harmonika dugmetara B sistema, sa ravnom tastaturom, sa kabinom, najčešće četvoroglasna u primu, a petoglasna na basu. Kod četvoroglasnih harmonika, obično su dva glasa u primu i dva glasa u kabini, ili pak tri glasa u primu i jedan u kabini, sa 12 registara u primu i jednim dodatnim registrom pod bradom, sa 120 ili 140 basova i sa 5 ili 7 registara u basu.

Srpski konstruktori harmonika, muzičari i izvodjači dali su značajan doprinos u kreiranju ove harmonike, prema kojoj imaju veliku naklonost. Čak, srpski izvodjači klasične muzike na harmonikama dugmetarama, opredeljuju se za petoredne harmonike, ali rasporeda B sistema, a ne za daleko rasprostranjenije u svetu petoredne harmonike dugmetare rasporeda C sistema.

To je harmonika profesionalnog tipa, koja se ipak u Srbiji najviše koristi u interpretacijama narodnih melodija, u narodnim orkestrima, ansamblima ali i kao solo muzički instrument.

Klavirska Harmonika

Klavirska harmonika

Klavijaturu je na harmoniku prvi stavio gospodin Bouton u Parizu 1852. godine. Od tog vremena preko 1900-te klavirskoj harmonici se nije pridavalo mnogo paznje u usavrsavanju, medjutim od 1910-te pa na dalje klavirska harmonika dobija istaknuti polozaj u svetu.

Sa razvojem standard bas sistema (standardizovani raspored bas dugmica) klavirska harmonika postaje prva standardna-univerzalna harmonika, to znaci da ko poznaje sistem klavirske harmonike moze da svira bilo koju klavirsku harmoniku, dok kod hromatske (dugmetara) harmonike to nije slucaj, jer postoji vise sistema.

Klavirska harmonika je u sustini ista kao i hromatska harmonika, izuzimajuci sistem desne ruke (klavirski ili dugmetarski).

Hromatska Harmonika

Hromatska (DUGMETARA) harmonika je napravljena 1850-te godine. Napravio je F.Walter, tada je to bila dijatonska harmonika od tri reda tonova. Mogla je da svira 46 nota hromatske skale.

Postoji vise vrsta hromatskih sistema. Postoje sistemi od 3 do 6 redova u desnoj ruci. Cetvrti, peti i sesti redovi su ustvari ponovljeni prvi, drugi i treci red, tako da se dobija vise mogucnosti prstoreda. Isto tako postoje dva sistema - B i C grif. "B" grif je ( kako kazu) bolji za tehnicku prirodu sviranja, dok je "C" grif laksi za sviranje akorada i melodijskih deonica. Sesti (6.) red tonova u desnoj ruci je specifican za nase podrucje, dakle za podrucje Jugoslavije, poznatiji je kao "srpska harmonika" ili "srpski sistem" i koristi se jedino u narodnoj muzici. Retko se koristi u drugim zemljama.

Bas sistem moze biti STANDARD i BARITON ili konvertor. Bariton bas daje lakocu sviranja u vise od 11 oktava, tako da se pretezno koristi u ozbiljnoj muzici, ali i u savremenim delima.
Hromatska harmonika se u Rusiji naziva BAYAN.

Izvor:Wikipedia

Dijatonska Harmonika

Dijatonska harmonika napravljena je jos rane 1800-te godine. Ta prva dijatonska harmonika imala je samo jedan red od deset dugmica u desnoj ruci.

Glavna karakteristika dijatonske harmonike je u tome sto ona sa 10 dugmica proizvodi 20 tonova. Kako? Glavni princip dijatonse harmonike, za razliku od hromatske je da ona na otvaranje i na zatvaranje ne daje isti ton. Dakle, na otvaranje je jedan ton, a na zatvaranje drugi bas kao princip usne harmonike.



Dijatonska harmonika sa jednim redom
Jednoredna dijatonska harmonika, ili melodija, je karakteristicna za nemacko podrucje."Nemacki stil", ima samo deset dugmica u jednom redu. Posto je dijatonska harmonika, ima na raspolaganju dvadeset tonova (deset na otvaranje i deset na zatvaranje). Takodje ima i dva dugmeta u basu (levoj ruci) koji su takodje dijatonski i daju dva osnovna i dva akordska basa.






Dijatonska harmonika sa dva reda
Poreklo dvoredne dijatonske harmonike nije otkriveno, zna se da je odnos izmedju prvog i drugog reda polustepen ili kvarta. Ona moze da svira sve note iz hromatske skale.






Dijatonska harmonika sa tri reda
Troredna dijatonska harmonika je vrlo slicna dvorednoj dijatonskoj harmonici sa trecim redom tonova visih za polustepen ili kvartu od tonova drugog reda. U basu moze imati cak i vise od dvanaest tonova.






Dijatonska harmonika se danas najcesce koristi u folk ili dens grupama, pre svega zbog specificne boje tona, jednostavnosti koriscenja i niske cene. To je cini jednom od najpoznatijih tipova harmonike u svetu.

Izvor:Wikipedia

Instrument Harmonika

Harmonika je polifoni i aerofonski muzički instrument sa klavijaturom ili dugmadima. Muzičar na harmonici (harmonikaš) rukama širi i skuplja mjeh čija zračna struja prolazi kroz ventile. Ove ventile kontrolišu harmonikaševi prsti pritiskom na tipke.
Osim u tradicionalnoj, narodnoj muzici, harmonika je prisutna i kao instrument i u zabavnoj i u klasičnoj muzici. U upotrebi su dvije vrste harmonika: s klavijaturom i s dugmetima. Veličina i zvukotvorna različitost harmonike zavisi od broja tipki na klavijaturi, broju registara i broju basova. Za harmoniku postoji danas poprilično opsežna stručna literatura, čijem obogaćenju doprinose i brojne obrade poznatih kompozicija velikih kompozitora.
U većini slučajeva je jedan od vodećih instrumenata u orkestrima koji izvode sevdalinke.

Romska Muzika

Ромска музика (често кориштен назив циганска музика који може бити увредљив) је музика ромскога народа који потиче са простора северне Индије, али данас већином живи на европском континенту. Због номадског начина живота, роми су у прошлости често деловали као лутајући забавлјачи. Из тога је разлога у готово свим подручјима у којима су живели њихова музика била врло популарна. Због дугих путовања, ромаска је музика попримила разне утицаје, почевши са индијким, а затим и са грчким, арапским, перзијским, турским, чешким, славенским, румунским, немачким, француским и шпанским елементима. Инструментална пратња варира од регије у којој дотична ромска заједница живи. Снажна је присутност ромске музике видлјива у источној Европи, посебно у Мађарској, Румуњској и бившој Југославији, те у Шпанији.
Izvor:Wikipedia

Srpska Narodna Muzika

Srpska narodna muzika je narodna muzika koju izvode (sviraju i pevaju) stanovnici Srbije. U širem smislu, Srpska narodna muzika se odnosi i na muziku koju izvode Srbi van Srbije.
Srpsku narodnu muziku možemo podeliti u narodnu muziku u užem smislu, tzv. izvornu narodnu muziku, i njene derivative: tradicionalnu muziku, starogradsku muziku, itd. Folk muzika, usprkos svome imenu, zapravo ne spada u narodnu muziku, mada može sadržati muzičke ili tekstualne motive koji potiču iz narodne muzike.
Narodna muzika se može podeliti na vokalnu, instrumentalnu i vokalno-instrumentalnu.

 

Instrumenti

Tradicionalni muzički instrumenti srpskog naroda na kojima se izvodila izvorna narodna muzika su frula, gajde, gusle, tambura i šargija. Neki od ovih instrumenata, npr. šargija, upotrebljavaju se uglavnom van Srbije, dok su drugi (tambura) više lokalnog karaktera. Gusle su univerzalno upotrebljavane kao muzička pratnja uz recitovanje epskih ili lirskih narodnih pesama. U novije vreme, pod uticajem Romskih orkestara i muzičkim uticajem iz susednih zemalja, u narodnu muziku ulaze violina, harmonika, gitara i drugi instrumenti.

Oblici i vrste

Najpoznatiji oblik instrumentalnog narodnog stvaralaštva su kola. Kolo je ritmična melodija u različitim taktovima, namenjena za igranje. Kolo se igra tako što se igrači okupe u krug (koji može ali i ne mora biti povezan) i uhvate za ruke, pa se grupa igrača pomera u jednu ili u drugu stranu u ritmu melodije, uz moguće podizanje ruku i nogu.
Uslovno govoreći, većina narodne vokalne baštine odnosi se na lirske pesme ljubavnog ili običajnog karaktera. Postoje međutim i primeri deseteračke poezije koja se peva.
Tradicionalna (stilizovana) narodna muzika u odnosu na izvornu ima složenije melodije, muzika i reči mogu biti plod autorstva (sada uglavnom nepoznatih) umetnika. Ovu muziku karakteriše češća upotreba instrumenata kao što su violina, harmonika, itd. Počeci ove muzike su u 19. veku, kada su narodne pesme bile beležene i obrađivane od strane tadašnjih kompozitora umetničke muzike.
Starogradska muzika je muzika sa tekstovima orijentisanim ka gradskim miljeima (Beograd, Novi Sad, Sombor, Šabac, Vranje). Sa tradicionalnom muzikom deli slične tonalitete i melodije.

Narodna muzika u modernom dobu

Od početka 20. veka do Drugog svetskog rata

Narodna muzika doživljava svoj procvat početkom 20. veka i pojavom gramofona i radija. Narodna muzika toga doba izvodi se po kafanama, koje postaju kultna mesta okupljanja građanskih slojeva (jedna od najčuvenijih kafana bila je „Novi Beograd“ koja se nalazila u ulici Makenzijevoj u Beogradu). Iz toga doba čuveni su (mahom romski) orkestri Cicvarića, Dušana Popaza, Paje Nikolića, Stevice Nikolića, Paje Todorovića uz pregršt drugih poznatih i manje poznatih sastava.
Orkestri prate poznate pevače toga doba kao što su bili Mijat Mijatović, Sofka Nikolić, Teodora Arsenović, Milan Timotić, a pojedini orkestri sastavljani su ad hoc isključivo za snimanje gramofonskih ploča. Iz ovog perioda potiču i pevači kao Bora Janjić - Šapčanin, Vuka Šeherović i drugi koji su snimali za poznate strane i domaće diskografske kuće - Odeon, Concert Gramophone Record, Homocord, His Master's Voice, Polydor, Edison Bell Penkala, Elektroton i druge.
Krajem dvadesetih godina 20. veka javlja se i Vlastimir Pavlović Carevac, koji nakon Drugog svetskog rata postaje šef Velikog Narodnog orkestra Radio Beograda. Narodni orkestar osnovao je Sima Begović, a Carevac u ovaj orkestar dolazi pred sam Drugi svetski rat. Begović biva ubijen pred samo oslobođenje 1944. godine.

Srpska muzika u novoj Jugoslaviji (1945-1971)

Posle rata, uz Carevca, sazreva plejada interpretatora kao što su Vule Jeftić, Radmila Dimić, Anđelija Milić, Danica Obrenić, Predrag Gojković, Miodrag Popović, Velinka Grgurević, Mara Đorđević i mnogi drugi. Tu su i veliki harmonikaši Radojka i Tine Živković, Miodrag Todorović - Krnjevac, violinista Žarko Milanović i poznati frulaš Sava Jeremić. Pored Carevca značajan tamburaški orkestar vodi Maksa Popov.
Radio Beograd postaje centar oko koga se okuplja skoro sve što vredi u narodnoj muzici. Bilo je to zlatno doba narodne muzike u Srbiji. Organizuju se koncerti, redovna snimanja trajnih snimaka na magnetofonske trake, itd.
Nažalost, nebriga, manjak traka i bahatost ljudi sa vrha vlasti po čijim nalozima su trake fizički bacane iz fonoteke Radio Beograda, učinilo je da podosta od ovog snimljenog materijala nije sačuvano, a relativno mala količina ovog stvaralaštva snimljena je na gramofonske ploče.
Iz tog doba, poznati su i orkestri Duška Radetića, Branka Belobrka, Radeta Jašarevića, a kasnije, sedamdesetih godina prošlog veka, i Branimira Đokića.

Od narodne do folka (1971-1991)

Sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka donose i nove mlađe soliste kao što su Staniša Stošić, Nedeljko Bilkić, Dušica Bilkić, Usnija Redžepova, Vasilija Radojčić, Lepa Lukić, Dragan Živković Tozovac, Toma Zdravković, Merima Njegomir.
Narodna muzika postaje sve više komponovana, jednostavnijih formi, tekstovi počinju da naginju kiču, što otvara put fenomenu danas poznatom kao folk muzika. Može se reći da, usprkos nesumnjivoj popularnosti, pevači iz ove generacije nisu dostigli preciznost izvođenja i umetničke domete svojih kolega iz ranijih perioda.

Postjugoslovenski period (posle 1991. i nadalje)

U najnovije doba, tradiciju narodne muzike neguju svirači i pevači kao što su Svetlana Stević Vukosavljević, Darko Macura, Braća Teofilovići, Bokan Stanković, Biljana Krstić, Svetlana Spajić ili Srđan Asanović, kao i ansambli i muzički sastavi: KUD Branko Marković, Belo platno, Iskon (muzički sastav), Etno grupa Trag, Kulin Ban, Đido...
Izvor:Wikipedia

Narodna muzika je naziv koji se u najširem smislu primjenjuje za svaku vrstu muzike koja je nastala u običnom narodu i koju sluša obični narod. U pravilu je izvode svi članovi određene zajednice, a ne samo profesionalni muzičari, a prenosi se usmenom predajom.
Narodna muzika je obično čvrsto vezana uz točno određenu regiju ili kulturu, a u posljednje vrijeme se pod tim pojmom podrazumijeva muzika na koju nisu imali nikakav utjecaj masovni mediji.
Time se nastoji narodnu muziku razlikovati od zabavne muzike, iako je zbog pojave masovnih medija i kulturnih trendova globalizacije došlo do profesionalizacije narodne muzike, odnosno stvaranja popularnih muzičkih tradicija koje nisu direktno vezane uz određenu regiju ili kulturu.
Tradicijska ili tradicionalna muzika naroda je u stvari narodna muzika. To je izvorna muzika, muzika specifična za neki kraj, u čemu je poseban svaki dio na zemljinoj planeti koji se očituje različitošću svog vokalnog I instrumentalnog muziciranja. Tako narodi Afrike, se razlikuju od naroda Amerike, ili Azije (Orijent (Orijentalni instrumenti, Arapska kultura , Muslimanska muzika), Egipatska muzika , Židovska muzika , Indijska muzika (Sitar), Kineska muzika, Japanska muzika), Evrope (Antička muzika, Grčka muzika, Bizantska muzika, Rimska muzika) ili naših seoskih vokala (bečarac, ojkača, ganga, ili sviranje (tambura , gusle , diple , frula , dvojnice , gajde, šargija, saz, …)…itd). Ta muzika dakle nije nametnuta, već tu stvorena, ili ako je I prenesena to nije onaj nivo kojim nas zasipa današnja zabavna muzika. Tradicionalna muzika varira od primitivnog muziciranja, do razvijenih kompozicija.
Vezano za tradicionalnu ili narodnu muziku, često je u pratnji I igranje u vidu kola, plesa…itd.
U tradicijsku muziku možemo ubrojiti I muziku starih naroda, antike, muziku Sumera, Mezopotamija…itd.
Izvor: Wikipedia

Podučavanje na Harmonici

Svi zainteresovani za učenje NARODNE MUZIKE mogu da se jave profesionalcu harmonike. Završio sam klasičnu muziku u klasi Vojislave Vuković - Terzić 1985 godine, a narodnu muziku sam usavršio svirajući 11 godina duet sa Vladetom Kandićem - poznatijeg kao Bata Kanda. Preselio sam iz Beograda u Majdanpek - tamo sam bio i direktor muzičke škole, posle bombardovanja preselio sam u Čelinac 2000-te, a u Banja luku 2005 godine, gde i sada živim sa svojom porodicom. Uspešno podučavam učenike već 25 godina, a 12 godina na terirtoriji Republike Srpske. Oženjen sam imam tri sina koji su takođe na pravom putu da postanu vrsni muzičari. Zagarantovan uspeh za sve koji poseduju sluh, ritam i muzičku memoriju.
Kontakt telefon je 065/568-225